Slušam dvije starije žene,zapričale se o djeci.Neobavezno,možda tek da i ovo malo vremena što je ostalo prođe.

“Vidim ga često preko one kamere,upale mi pa sjedim po taj vakat i pričam s njim.Eto,valja mi i ‘na kamera,sad ga češće gledam.A opet,voljela bih nekad da je nema,da crknu sve kamere,pa da mi dolazi češće k’o nekad.Unučiće da mi dovede.Da ih grlim rukama,i upijam srcem.”(uzdah i suze)

Vidi ga očima,ali nije to kao nekad.Kad joj dođe,a ona ga zagrli rukama samo naizgled;ispruži ruke da bi zagrlila srcem.

Moje majke više nema,a kao da svoju slušam.Nisam bila pored nje  ni kad je odlazila,nisam stigla.Prokleto vrijeme.A za sve ostalo sam ga nalazila.Nije me posljednji put zagrlila srcem.Otišla je,ostalo je kajanje.

Koliko je Vama vremena ostalo,Vama koji još imate majke?

Jesu li Vas,i hoće li Vas ostati željne?

Nađite vremena dok ne bude kasno,posjetite svoje majke.Neka Vas zagrli rukama i upija srcem!

Ugasite kamere,pokucajte starici na vrata.Ne žele Vas samo njene oči,srce Vas više želi.

Nađite vremena,ugasite kamere…prije nego što Vam ostane samo kajanje.