Nakon puno godina,sretnem prijateljicu iz srednje škole.

Kafa ispijana satima,sjećanja,smijeh.

Na kraju,suze.

Kaže:”Lako je tebi.”

Jesam li trebala reći istinu,onako kako mi je?Da se utopim u moru onih koji samo kukaju?

Moje breme je moje breme.Nije za svakoga,volim ljude i bojim se da bi im to bio pretežak teret.

Saslušam ih,kažem da biće bolje.

A kako je meni,znaju ovi moji zidovi.

Svakom je njegov samar najteži.

Ja sam jedna od onih za koje će ljudi reći da im je lako.

Jer,nisam za žaljenje.

Ima mnogo onih kojima je teže nego meni.

Meni “je lako”,samo zato jer ja tako želim.